Jednom poslije večere tata je gledao dnevnik u primaćoj, mama je pospremala po kuhinji, moja sestra Marica je gnjavila lutke, a meni je bilo dosadno. Onda je mama rekla: „Kokiću učiteljica Ivka mi je rekla, ako uradiš domaću zadaću kako treba, onda će te osloboditi dopunske.“  Onda je tata sa čačkalicom u ustima rekao: „Klipane jedan da vjesiš nad knjigom koliko na internetu dogurao bi do magistra.“ Mama se podbočila, krvnički pogledala tatu i rekla: „A ti si mi neki magistar, za čvarke i pivu, pusti dijete nek se razvija u novinarskom smislu.“ Tata nije ništa rekao samo je zakolutao očima i pojačao televizor. Povukao sam se u moju sobu, otvorio bilježnicu i počeo sa pisanjem domaćeg iz Poznavanja prirode i društva. Da bi se malo zagrijao upalim Kompi, mala šetnjica i navratim do RRGP-a. Pod specijalno zakamufliranim nikom (neću vam reći kojim), uletim ravno u Čat. Nikovi na Čatu su isto kad otvoriš bilježnicu iz Biologije (flora i fauna) i kuvarske recepte moje babe Mare; Brdo, baka i dido, hedo medo, Puma, Rajčica, veseljak cico, zvone, posavac, Višnja, Smokva, Sirnica, onda kišobrani svakakvih boja, tin, Audi Quatro, pedy, seka, uočio sam jednu Zavodnicu, nada, garavuša, kotoranka, sunce, vuk ili kurjak, Lili, Ivanka, ponjava, slavonka, slavonac, kala, nekakav šmokljo i dežurni kavalir i pjesnik, neki krokus i još svega i svačega. Kako veli moj tata: „Sve sami zgubidani, isto kao i Koko.“ Ali ima ih još, ludilo od šarenila, kao u cirkusu. Ulaze i izlaze  kako im se ćefne, i presvlače nikove kao moja mama viklere za novu frizuru. A čuo sam da onaj bager od izbacivača (velik 2 metra), neki Đuro šuta napolje one što prave frku. Tako sam čuo. Opasan Đuro, zato se ja držim podalje od njega.  Mama je volila slušati DJ Pokljukušu, a tata DJ Draganu i Anu Mariju  a meni su, kao i mome tati, ove dvije voditeljke jako umilne. Posebno mi je kul pokljukušin telefonski Indijac, Randjit - alo mister...jor kal, alo..., veri gud... - I baš u tome času kod Pokljukuše zvoni telefon - alo mister, alo...- i zvoni, zvoni... Randjit se ubi od dozivanja. Pomislio sam da je Poki otišo u kadu da se brije ili večera špagete ili samo onako malo brćka se i roni. Telefon zvoni..., zvoni...

I taman sam pomislio da je onaj kostolomac Đuro zabunom izbacio Pokljukušu, s obzirom da ponekad ima jezik kao krava rep, ali začuh:

- RRGP, DJ Pokljukuša, izvolte....

- Alo!

- Izvolte...

- Alo, jel me čuješ..., alo!

- Čujemo vas, čujemo, izvolte...!

- Aha,aha..., jel to stanca autobuska? Marinko jes to ti?

- Jest stanca al nije autobuska nije ni Marinko. Skim imam čast?

- Kako nije autobuska, pa kaka je?

- Kako se zovete gospodine?

- Ja sam Ivo Antin iz Vrbovca.

- Ivo ja sam ti DJ.

- Šta s' ti!?

- DJ.

- Jel to njeko novo ime za konduktera il vozača? A dije Marinko, jel opet otšo na pauzu?

- Ma nije, ni jedno ni drugo, nego ste vi pogrešno birali.

- Šta bolan pričaš, baš to nije autobuska stanca?

- Nije autobuska, ovo je radio stanca RRGP.

- Pa šta mi odma ne kažeš, sveca mu.

- Ja vam cijelo vrijeme govorim ali vi gurate po svom.

- Ma to je opet ona vještica nešto muljala.

- Molim?! Kakva sad vještica pobogu brate?

- Znao sam..., opet Stana.

- Koja Stana? Ivo šta vam je sad opet?

- Ma to ti je moja žena, ima tako običaj vrndat po mojim džepovma, pa se dočepa mog mobilnog ondak ga pročešlja i zajebe mi sve brojeve, vrag vražiji..., et'. Sestrić mi donio iz Njemačke novi mobilni, komplikovan ubi Bože i moš mislit kad to Stana uzme na pretres. Pa ti se onda Ivo snađi. Uh... I et vidiš nema mi Marinkovog broja a treba mi sad ko oči. Joj Stane kad te se dovatim!

- E moj Ivo žene su to ko vjetar. Nikad ne znaš odkle će zapuvat.

- Vala baš... Nego, kako se ti ono reče da zoveš?

- Pokljukuša.

- Jel ti to ime il prezime?

- To je prezime a ime mi je DJ.

- Ja svakaki imena danas..., nego dem kaži DJ kolko s' ti udaljen od autobuske?

- Pa zračnom linijom možda koji stotinjak metara: A što?

- Dem rec jel vidiš perone đe polaze autobusi?

- Ček da otvorim prozor. Aha vidim, vidim, eno dva već ulaze putnici. A gdje se vi Ivo sada nalazite?

- Evo tu sam u otelu kod Marka. Sa mnom je i moj kum Iljko i susjed Pero Sekin. To su oni što dobro pjevaju našu izvornu muzku, razumiš.? Evo cijelo vrijeme nješta pjevuše, kažu za novi CD. Oš da i malo čuješ?

- Ajd al kratko, pošto je program uživo pa nemam vremena za bacanje.

- Saš čut šta je izvorna, pobro moj. Ajd kume opleti jednu za njeki radijon RRRG..., neznam ni ja , tako nješta.

„Oooooooj kad dva pobre selom zapjevaju

oooooooj prozori se širom otvaraju.

Lijepog majka rodila je mene

oooooooj pa sam sada magnet ja za žene ooooooooj.“

- A..., jes čuo, moje golubove. Oće da im ja budem mendžer.

- Pravi hit, nema šta..., valjda menadžer.

- Pa to ti i velim, mendžer. Nego, kaki su autobusi na polasku, jel vidiš?

- Normalni, veliki i imaju točkove.

- A joj brate slatki pa znam da imaju točkove nego kake su farbe, razumiš? Alo, alo..., krči mi mreža, jel me čuješ?

- Čujemo se , čujemo!...Oba su bijeli i na oba piše „TURIST“.

- Eh..., to te pitam kake farbe piše „TURIST“ na jednom a kake na drugom?

- Uf..., čekaj da stavim naočale. Aha...jedan „TURIST“ je plave a drugi crvene farbe.

- Et..., tu je me prošli put Marinko zafrko, razumiš, on ne razaznaje boje,- njemu je sve crno- bijelo. Pa mi je reko pogrješnu farbu i onda sam ja otišo priko Balegovca i  Dubce u Prud pa jopet nazad priko Novog Grada u Vlašku Malu. Vozo sam se pola dana autobusom ko muva bez glave. Da prostiš pripičio pola općine za ništa. Ajd ti sad objasni Stani da je Marinko daltonist.

- Evo plavi kreće prema hotelu. Jel to tvoj?

- E jest, fala ti ko bratu. A jes siguran da je plavi?

- Sto posto. Ali koliko ja znam ovaj ne staje kod hotela?

- Niš se ti ne sikiraj. To vozi Avdo a Avdo kad mene vidi odma koči. Ajd bud pozdravljen i pozdravi sve slušaoce..., jel.

- Oću ajd Bog i pozdravi sve u Vrbovcu

 - Eto dragi slušatelji bio je to naš Ivo Antin iz lijepoga sela Vrbovac. A mi RRGP mašinom vozimo dalje, - Alo..., mister..., jor kal,...alo, veri gud..., - Radiorodnagruda Posavina..., izvolte...!

Pribilježio: Koko od Posavine